Put od Da­ni­lov­gra­da do Če­va, u du­ži­ni od če­tr­de­se­tak ki­lo­me­ta­ra, spa­ja ve­li­ki broj se­la Lje­šan­ske na­hi­je. Pro­bi­jen je pri­je 110 go­di­na i bio je sa­o­bra­ćaj­na, ali i du­hov­na spo­na sta­re Cr­ne Go­re sa Br­di­ma. Tu­da su pro­la­zi­li tr­go­vač­ki i osta­li ka­ra­va­ni, žu­re­ći pre­ma Ko­to­ru i da­lje pre­ma Evro­pi. Na­ža­lost, taj pra­vac je i da­nas sko­ro isti kao i pri­je jed­nog vi­je­ka. Mje­šta­ni se­la ko­je ta ce­sta spa­ja sa gra­dom, sa Da­ni­lov­gra­dom ili Ce­ti­njem, ka­žu da je taj pra­vac sa­ni­ran pri­je pe­de­se­tak go­di­na, a od ta­da se ma­lo ula­ga­lo u nje­go­vo odr­ža­va­nje i ob­no­vu. Če­sto ovim prav­cem kre­nu auto­bu­si pu­ni tu­ri­sta, jer ce­sta ima sta­tus re­gi­o­nal­nog zna­ča­ja, ali do­sta njih na­kon sa­o­bra­ćaj­ne avan­tu­re uskim i oštrim kri­vi­na­ma i lo­šim ko­lo­vo­zom po­ne­su iz Lje­šan­ske na­hi­je lo­še uspo­me­ne. Ne­dav­no su mje­šta­ni pot­pi­sa­li pe­ti­ci­ju za sa­ni­ra­nje ovo­ga prav­ca, upu­ti­li su je ru­ko­vod­stvu Da­ni­lov­gra­da i Ce­ti­nja, a nji­ho­vo pi­smo po­sla­to je i na re­pu­blič­ke adre­se. Me­đu­tim, od­go­vo­ra još ne­ma.
– Put je naj­kra­ća ve­za Ko­to­ra sa Ma­na­sti­rom Ostrog i ve­li­ka je šte­ta što je u ta­ko lo­šem sta­nju. Se­la su na­pu­šte­na jer ne po­sto­je uslo­vi za sva­ko­dnev­ni ži­vot, a to se po­seb­no od­no­si na put. Ma­lo je do­mo­va iz či­jih se dim­nja­ka vi­je dim, iako da­nas ima pu­no raz­lo­ga da se lju­di vra­ća­ju po­stoj­bi­ni – ka­že Vlat­ko Ra­do­njić, vla­snik ka­fa­ne Vi­di­ko­vac u Gor­njem Za­ga­ra­ču.
U Mar­ko­vi­ni smo za­te­kli Vla­da Mi­tro­vi­ća, najsta­ri­jeg do­ma­ći­na u ovom se­lu. On u Mar­ko­vi­ni bo­ra­vi lje­ti, a ve­ći dio go­di­ne ži­vi u Ba­ru.
– Mo­ja sje­ća­nja od­no­se se i na vri­je­me još pri­je 67 go­di­na. Ško­la u Mar­ko­vi­ni ta­da je bi­la pre­ti­je­sna za sve đa­ke, a zvo­na su od­zva­nja­la po Ga­ra­ču. Ob­ra­đi­va­la se sva­ka uva­la i vr­ta­ča, brao se list za sto­ku. Po­sao je bio te­žak, ali se sve sti­za­lo, fi­no se ži­vje­lo – ka­že Mi­tro­vić i do­da­je da se osje­ćao ži­vot na sva­kom ko­ra­ku, a da­nas ne­ma ko­me na­zva­ti do­bar dan. Je­di­no na­vra­te Mi­tro­vi­će­vi ro­đa­ci da pro­vje­tre ku­ću, oči­ste ima­nje i to naj­če­šće vi­ken­dom. On se, ipak, na­da da Mar­ko­vi­na i osta­la se­la ima­ju šan­su da op­sta­nu, ali sa­mo uko­li­ko se mla­di vra­te na se­lo i za­su­ku ru­ka­ve. Da bi to ura­di­li po­tre­ban je mno­go bo­lji put.
– Že­lim svim sr­cem da se to de­si. Vo­de ima, fe­nje­re i šte­ri­ke za­mi­je­ni­le su si­ja­li­ce, a tre­ba za­mi­je­ni­ti i do­tra­ja­le dr­ve­ne stu­bo­ve. Tre­ba vi­še ula­ga­ti da bi se na­rod vra­ćao se­lu, a za to su neo­p­hod­ni ele­men­tar­ni uslo­vi za ži­vot – pri­mi­je­tio je Mi­tro­vić.
Slič­no mi­sli i nje­go­va su­pru­ga Da­rin­ka. Ona je kao mla­da uči­te­lji­ca sti­gla u Mar­ko­vi­nu i rad­ni vi­jek pro­ve­la u OŠ ,,Bla­go­ta Mi­ću­no­vić” i OŠ ,,Mir­ko Vu­jo­vić”.
– Na­ža­lost, vi­še ne­ma škol­skog zvo­na i osta­le su sa­mo div­ne uspo­me­ne na go­sto­prim­stvo lju­di iz ovog kra­ja. Da­nas na tim ško­la­ma ne­ma ni vra­ta ni pro­zo­ra, ne­ma ni pro­dav­ni­ce, ka­fa­ne, am­bu­lan­te...Sve po­trep­šti­ne mo­ra­ju se do­no­si­ti iz gra­da. Sve je ma­nje nas ko­ji do­la­zi­mo, a na­ša je že­lja da i dje­ca osje­te ča­ri se­la, ali te­ško to ide. Vje­ro­vat­no bi no­vi put i bo­lje ko­mu­na­li­je da­li vi­še mo­ti­va mla­di­ma da se vra­te u Mar­ko­vi­nu – za­klju­ču­je Da­rin­ka. I.M.


Mla­di pče­lar

Mi­loš Mi­tro­vić je je­dan od onih ko­ji že­le da se vra­te se­lu. Sa­gra­dio je ku­ću, okru­žio se ko­šni­ca­ma i na­kon po­sla u MUP-u slo­bod­no vri­je­me pro­vo­di dru­že­ći se sa pče­la­ma.
– Tre­ba se vra­ća­ti ko­ri­je­ni­ma iz po­što­va­nja pre­ma pre­ci­ma, jer su oni sva­ki gru­men ze­mlje oti­ma­li od ka­me­nog mo­ra. Sma­tram da mi, nji­ho­vi na­sled­ni­ci, tre­ba do­bro da zna­mo gdje su na­ša og­nji­šta – sma­tra Mi­loš.